Serbian Cafe

Jedna noć sa čuvarem groblja

Ekipa „Presa” je provela noć sa čuvarem groblja na Bežaniji. O uslovima rada, svakodnevnim problemima i iskonskom ljudskom strahu, pričali su sa čovekom čije bi radno mesto mnogi zaobišli i po danu.

Kiša je po ko zna koji put prestala da pada. Nakratko. Ljuljnuće opet, nema zbora. Nije ni osam sati naveče - a nad grobovima mrak. Neko svetlo štrči niz krst s vrha crkve na horizontu, pa zamakne za daleka kandila... „Zovem se Slobodan Blažić, terenski sam kontrolor JKP ´Pogrebne usluge´ i vaš vodič večeras, izvolite, pitajte”, ljubazno će grobljanski kustos novinarima „Presa”.

„Neka, neka, izvoli prvo ti, domaćin si”, odgovaraju oni, a zapravo pod manire podvode strah. Ali nije to onaj racionalni i razumljivi strah, već više prokleti nemir što stisne i osuši ždrelo. I ne samo zbog nepregledne grobljanske širine i za ovo doba godine hladne noći nad njom, ne. To zloslutno vozilo marke „lada karavan”, pored kojeg prolaze, kao da je krivo za sve. Ko je i napravi takvu da pri pogledu na nju smrt deluje i žalosnija nego što jeste?

Može li čovek zaista da se privikne na ovaj posao? „Može, naravno! Pa, nema ničeg neprirodnog u ovom. Evo, već 14 godina sam na gradskim grobljima i dosad sam samo sa živima imao neprijatnosti... Grobovi su za mene kamen, mermer i granit - ništa više. Da nije tako, verovatno ne bih ni radio ovaj posao”, tvrdi Slobodan.

Njihovo radno vreme podeljeno je u dve dnevne smene, a noću su groblja prepuštena na savest sviju nas i svesti da se mir umrlih ne sme remetiti.

„Kažem vam, ovo je pesma kada se setim svog prvog zaduženja, kada sam tek počeo da radim. Prva noćna smena, pa odmah u mrtvačnici u Deligradskoj ulici. E, to je strah, u najiskonskijem i najsirovijem smislu! Mislio sam - poludeću! Vidim šta ne vidim i čujem šta ne čujem. Noć, meni za inat, nikako da prođe. Ja i desetine leševa u bezmalo istoj prostoriji. I u neko doba dovezoše ih još, i još, i... To sam se jutro tuširao misleći da ću kožu odrati sa sebe. Dugo sam osećao taj strašan miris smrti... Srećom, brzo su me prebacili za čuvara groblja”, seća se Slobodan.

Dešavaju se na groblju i strašne i tužne stvari, ali su za to uvek odgovorni oni živi.

„Čuo sam za mnogo toga, a neke sam stvari i lično doživeo. Skoro sam, baš ovde, spasao život jednoj devojci koja se valjda predozirala i onako se, sa sve iglom u veni i gumom oko ruke, srušila kraj spomenika. Da sam malo zakasnio, verovatno bi tu i umrla. Ironija, nasred groblja”, kaže Slobodan.

Ipak, najviše problema imaju sa onima koji bi na groblje kolima u svako doba. Ne shvataju ljudi da su kapije zatvorene dok traju sahrane, pa navaljuju, prete, kunu... „Jedan se nedavno zaleteo ´jugom´, srušio ogradu i odvezao se do parcele kao da ništa nije bilo. Drugi se, opet, zaleteo kolima da me zgazi i verovatno bi tako i bilo da se nisam bacio na stranu. Ma, ljudi su čudo! Kažem, sa živima imamo problema, sa mrtvima je lako”, kaže Slobodan.

Koliko je ovaj posao rizičan potvrđuju iskustva zaposlenih na beogradskim grobljima. Tako su, na primer, kradljivci sveća skoro na mrtvo prebili lopatama čuvara kada je u obilasku naleteo na njih.

Pretnje su redovna pojava onih koji danju merače, a noću dolaze po plen. Kažu da su i čitave spomenike nosili. Često se mogu videti i pijanci i beskućnici što lutajući legnu da odmore u rake. A tu su i sektaši ili „dečurlija” što okreću i pale krstače.

Čuvari pričaju i o kriminalcima koji su pre nekoliko godina ‘gepekovali´ i dva dana maltetirali jednog kolegu koji nije hteo da im dozvoli da kolima zađu među krstače. (Mondo)